Ja sam izgleda razočarao skoro svakog ko me je poznavao. Prije ili kasnije svako naiđe na neku moju veliku manu i onda se razočara.

Piše: TARIK ĐIKIĆ (Ljudski.ba)

Nije to sad neki veliki poduhvat jer meni zapravo uopšte nije teško naći nešto pogrešno, nije ovo ona obrnuta psihologija već gola istina koju u zadnje vrijeme već redovno ponavljam, kunem vam se, ako nečeg imam na izvoz, to su mane.

Mene, sa druge strane, nije razočarao niko, ni od kog ništa posebno ni ne očekujem pa me je samim tim teško razočarati. To također nije odraz ljepote mog karaktera već stvar iskustva i razumijevanja svemira.

Da vam pravo kažem, nemam ja ni vremena za to, možda bih ja i zamjerio ponešto, ali ljudi prebrzo nestaju u bolestima i ratovima da bih im imao kad zamjeriti to što najčešće nisu onakvi kakvim sam ih ja zamislio jer razočarenje se uvijek svede na to, zamisliš nešto, pa se poslije razočaraš. "Bili smo na moru u Albaniji, strašno sam se razočarala, uopšte nije onako kako sam zamišljala".

Da se razumijemo, budem ja tužan, od nekih se tuga oporavljam dugo, ali ni to ne može trajati zauvijek, vrijeme ide dalje, nema smisla nikoga i ništa suštinski nadrediti činjenicama.

Kad mi je umrla majka bilo mi je teško, stvarno duboko teško, dublje nego što sam isprva shvatio. Sve se odvilo brzo i od nekog s kim sam tek koji dan ranije razgovarao, ostala je samo humka. Ali kad odem i stanem kraj te humke ja sam opet s njom, popravim malo zemlju, odnesem neki kamen kojeg je kiša saprala, poravnam drvene bašluke, tek da bilo šta učinim, isto kao kad sam, dok je bila živa, kad ustanem s trosjeda zatezao platneni prekrivač i namještao jastuke. Družimo se, najbolje što možemo.

Ako bih nekome i nečemu zamjerio, zamjerio bih to što mi je uzeo majku, ali čak ni u tome ne uspijevam. Ne zato što sam dobar, već baš zato što nisam. Previše sam ja običan čovjek da bih se usudio bilo kome zamjeriti bilo šta, a pogotovu onom u čijoj je ruci moja duša.

Zato uvijek želim sačuvati najljepšu uspomenu na ljude i nikada je ne miješam sa svojim željama i očekivanjima. Rastuži me samo kad vidim da drugi ljudi ponekad ne znaju ili ne žele njegovati sjećanje na one koji su bili dio njihovog života ali i to je ok, jer, na kraju dana, što bih samo ja bio šupak.

Život vam je ljudi strašno kratak, nemamo mi vremena da o sebi mislimo visoko, da tražimo od drugih, da otimamo od sebe. Ja vam ovo govorim vrlo iskreno, sasvim skromno, pokajnički snužden, gledajući u ogledalu sliku sebe, sliku na kojoj nisam uradio sve ono što sam mogao i trebao, pa govorim i sebi i vama da niko nema vremena da ga utapa u vlastitom egu. Vi činite što god mislite da treba. Ja ne znam prepoznati ko je ko, upozoravaju me da mi tu na ovoj listi ima neprijatelja, agenata, latentne tople braće i sestara, kurvi, aman svega, neka vas ljudi, šta ću vam ja, ja vam nisam i neću biti ni porota ni sudija ali ko god da ste i šta god da ste, na kraju dana samo ste ljudi, a na kraju života samo humke.