Postoji na Balkanu mnogo ljudi koji ne žele da mrze, koji vole pravednost i poštuju druge i drugačije. Manji broj njih o tome javno priča, kritikuje one što nam nameću fašističke ideologije. Novosađanin Dragan čapelja jedan je od onih hrabrih, a mi smo odlučili da podsjetimo na njegov pisanje o Novom Sadu kojeg nema.

Nekada davno, moj Novi Sad je bio grad u kojem se na ulicama čuo mađarski, slovački, rusinski, albanski jezik.. Kao deca, trčali smo kod naših komšija Albanaca da kupimo sladoled, semenke, ušećerene jabuke, hleb, burek, vruće kifle.. igrali smo se zajedno sa malim Romima (nekad mi je najbolji drugar bio Saša Jovanović Faiks, koji sad svira harmoniku anđelima).,odlazili za katolički Božić kod komšije Mađara.. a Stjepana iz Petrovaradina zvali Steva (i on se nije ljutio), svi zajedno (iz zajebancije) išli u Sabornu crkvu na jutrenje, voleli i ženili se Srpkinjama, Mađaricama, Slovakinjama, Rumunkama, Crnogorkama, Bunjevkama, Hrvaticama, Bošnjakinjama..

Nekada bi se i potukli, ali nije bilo bezbol palica, noževa, pištolja, mrtvih.. Tukli bi se uglavnom zbog devojaka, nikad zbog pripadnosti nekoj "navijačkoj grupi" ili, ne daj bože zato što se onaj drugi drukčije krsti ili mu je maternji jezik različit od našeg.

Onda su došli ONI da nam ovde u našoj Vojvodini objasne da je latinica ustaško pismo, da su poslastičar ili pekar Albanac naši arhineprijatelji, da su Romi prljavi, da kradu, lažu i da im nije mesto u srpskoj Vojvodini. Mađari su nas svakako bacali pod led i zbog zločina nekih fašista njihove nacionalne pripadnosti pre 70 godina, ima da se sele u Mađarsku ili da se asimiliraju i postanu veći Srbi od Srba. 

Slovacima slede dva sendviča za put, a ako žele da ostanu, nek se bave samo kulenom, kobasicama i eventualno otpevaju "Tancuj, tancuj". 

Albancima (Šiptarima) ćemo razbiti i zapaliti pekare jer nas ionako truju, a novac od prodaje pogačica s čvarcima šalju na Kosovo da teroristi kupuju oružje kojima će ubijati nedužne Srbe i pravoslavno sveštenstvo.

Ne.. ovo nije moj Novi Sad, moj Novi Sad na utakmicama Vojvodine ne kliče ratnim zločincima, ne skandira "Ubij, zakolji da.. ovaj, onaj, ne postoji".

Moj Novi Sad je grad Janike Balaža, Sterijinog pozorja, Zmajevih dečijih igara, tamburice, pečenog kestenja, Džaferovog kioska na Limanu, grad u kome su obitavali i družili se, cigan Ćopica, Bora Fleka, Prgavi i Kec sa Detelinare, Mile Pica, Malajac, Bata Pežo, Vilmos kauboj, Laboratorija zvuka, Pekinska patka, Crveno-bela dvojka, picerija Bordo...

Biće opet mog Novog Sada