U današnje vrijeme hrabrost je, ali i privilegija biti čovjek. Srbijanski pisac i sociolog Stefan Simić ne odustaje od puta na kojem širi dobrotu i ukazuje na važnost povezivanja ljudi u regionu. Simić uporno potencira potrebu da se novim generacijama vrate dokazani modeli kulture i obrazovanja, ali i otvore novi koji će ih vratiti sa stranputice šunda koju sponzorira politička elita kreirajući društveni ambijent u kojem "komšiji treba da crkne krava".

Protekle sedmice Simić se družio sa Sarajlijama kroz "Tetar ispovijest cabare" tokom kojeg je je promovirao svoju novu knjigu "Prkos besmislu". Sarajlijama je otkrio koliko je bio šokiran spoznajom da su ljude u Srbiji tokom rata pozivali da dođu na borbene linije iznad grada kako bi mogli pucati po njemu i ljudima koji tamo žive.

- Kada mi je poznanik pričao o tome prvo sam mislio da su išli gađati neke mete, ali su mi objasnili da su gađali ljude. Pazite kakva je tada bila stvorena atmosfera. Ljudi koji su nekada živili zajedno, "bili braća" ženili se i udavali pretvorili su Sarajevo u jednu klaonicu u kojoj su ljudi bili kao glineni golubovi.

Mene je ta priča toliko šokirala, o tome sam napisao pjesmu. Tada sam mogao shvatiti reakciju jedne porodice iz Sarajeva u kojoj se supruga zarekla da kod njih nikada neće spavati neko iz Srbije. To su teme o kojima moramo otvoreno razgovarati i proći kolektivnu i ličnu katarzu, za Ljudski. ba je istakao Simić nakon nastupa u Lounge RibicE na Dobrinji.

U razgovoru za Ljudski ba koji je vodio Irfan Rustempašić, buntovni profesor geografije koji je svoj mir pronašao u umjetnosti darujući nam neke od najljepših kamenih portreta sarajevskih legendi poput Ivice Osima, Mirze Delibašića, Davorina Popovića, dio su životne inspiracije i za Simića.

Tokom interesantnog razgovora analiziralo se zašto još uvijek biramo loše ljude da nam kreiraju politički ambijent na Balkanu koji nas uporno razdvajaju iako je Jugoslavija čiji ideal još uvijek živi u mnogim glavama jer je kreirala zajednicu sposobnu da bude rame uz rame s najrazvijenijim zemljama svijeta.

Tom prilikom konstatovano je kako mnogi od predstavnika političkih elita koje su danas na sceni nisu sposobni popuniti ni pola križaljke što simbolizira propast društva sposobnog za puno veće domete od onih koje trenutno ostvaruje.

Izuzetno zaniljiv razgovor pogledajte u nastavku: 

Donosimo i pjesmu koju je Simić napisao.

MALI DOĐI NEKI DAN DA PUCAŠ NA SARAJEVO

Pričao mi poznanik

Koji živi u centralnoj Srbiji i nije bio u ratu

Kako je bio, devedesetih, na jednoj proslavi, u svom gradu, daleko od BosneI

Neki tip koji tek što je stigao sa ratišta, valjda na produženi vikend

Prepričavao anegdoteI

U jednom trenutku mu predložio

- Mali, dođi neki dan da pucaš na Sarajevo

Dam ti haubicu, i udri

-Još mi odzvanjaju te reči...

Pitam ga - zvao te da pucaš u neke mete

-Pošto ga nisam iz prve razumeo

- Ma ne, okupirali su grad, pa odozgo, po svemu, pa šta dohvatiš...

-Na grad? Na ljude?

Ne sećam se da sam skoro čuo bolesniju priču

Okupiraš grad i pucaš

U koga, zašto

Ne znaš tačno, ali pucaš

Pucaš dok ima metaka, dok ti ne dosadi...

Dovedeš redom društvo, prijatelje, familiju

I pucate

Kao neiživljeni klinac na video igricama

Samo što su ovo realni ljudi, realne kuće, sve realnoI pucaš

Bez da te je briga da li si nekoga ubioDok spava

Dok čita ili svira gitaruDok umire od gladi

Dok ne zna šta će sa sobom

A meci prolaze

Ne znaš ni odakle, ni zašto

Samo krenu ni od kudaI Udaraju svuda po sobi, telu, uspomenama..

.I možda i imaš šanse da preživiš

Ali nemaš šanse da se od svega toga ikada oporaviš

Da i posle, mnogo posleTi se priviđa sve to isto

Kao u najgorem košmaru

A ti zaključan

Na odloženom streljanju, koje svakog časa može da se desi.i Bez najave* * *

Kada sam prvi put imao nastup u Sarajevu, ne tako skoro, jedan stari sarajlija na moje pitanje u vezi smeštaja rekao mi je da bi me rado primio na noćenje, ali da se njegova žena zaklela da joj niko ko dolazi iz Srbije neće prespavati u kući.

Nisam je tada razumeo, samo sam odmahnuo rukom, kao na neku glupost

Nakon ove, i mnogih sličnih priča, razumeo sam je

Da ti neko godinama puca na grad upoređujući grad sa kurvomI RedaljkomI

Svi imaju pravo, svako svoju turu ludila, i metaka

Da pokaže da je muško..

.A to što neko strada, ma koga brigaI Ko to znaI Gde se to piše...

Nekad je bilo Valter brani Sarajevo,a posleValter ruši Sarajevo.

Srećom Sarajevo nikada neće biti srušeno, ostaće večno da žive svi ti dragi likovi u njemuI

Da čine dušu grada iako ih odavno više nema

Kiko, Mirza, Davorin, Kemo, Dario,...Jesu pucali u njega, jesu ga ranili, ali nisu ga ubili. Niti će.

Sarajevo je slobodno.Bosna je slobodna. Sarajevo je živo. Bosna je živa.

I nije srpska, i nije hrvatska, nego svačija i ničija. Tačnije, svojaI

Svih nas koji je nosimo u srcu.