Pisac iz Srbije Stefan Simić oduševljava javnost svojim zanimljivim stavovima pogotovo o Bosni i Hercegovini. Upravo se priprema za mini-turneju u BiH, a od 17. do 20. oktobra nastupit će u Gračanici, Doboju, Žepču i Maglaju. To je uvijek poseban doživljaj i za publiku i za Simića jer njegove književene večeri nisu konvencionalne, to je više otvaranje dzše u traganju za istinom. Pred razgovor za Ljudski.ba donosimo dio njegovog razmišljanja o Jugoslaviji.
Fali mi Jugoslavija i živi njeni stubovi
Da odem do Bekima Fehmiua i poklonim mu se za dostojanstvo kojim je zračio.
Da Arsena zamolim za neki literarni savet
I da zapevamo „O, mladosti...“
Da zateknem Miku Antića pripitog
Da naletim na neki plakat Indexa
I Davorina Popovića kako ispija poslednju pred nastup
Da vidim pravo Bijelo Dugme, tada
Ili Kemu kako pevuši „Dušu moja“ svojoj Branki
Ili Balaševića u najboljim danima
O Čorbi i da ne pričam
Fali mi Jugoslavija i njeni živi bogovi
Radnici koji se ponašaju kao gospoda
I gospoda koja ne pati od veličine
Nego se stavlja u službu opšteg dobra
Fali mi glumačka družina koja je igrala za narod
U narodu, gde god da se pojave
A ne u reklamama
Fali mi pisci koji se druže, pesnici
A ne kao ovi današnji nesrećnici koji ne mogu ni da se gledaju
Fale mi svi ti veliki, usmereni na ljude
A ne silne umišljene veličine kakve traži savremeni svet
Fali mi bratstvo i jedinstvo
Mladost, sloboda, polet, pioniri, solidarnost
Fali mi Split, Skopje, Ljubljana, Sarajevo
Fale mi akcijaši i izgradnja puteva, pruga, mostova
Falim sam sebi onakav kakav bih bio
Da sam rastao tada
U tim divnim generacijama
Kojima pripada moj otac
Pedeset i neke
Šezdeset i neke
Možda i početak sedamdesetih
Kada su rođeni
Fali mi onaj duh, momački i vojnički
Koji se vaspitavao na Makarenku i „Ništa nas ne sme iznenaditi“
Fali mi onaj duh šezdesetih
Studentske borbe ali ne za bodove nego za revoluciju
Predstava Kosa i „Daj nam sunca...“
Deca cveća, hipi, antimilitarizam
Fali mi onaj duh sedamdesetih
Fali sve ono što je tada bilo mlado i u začetku
Što je posle otišlo u drugu krajnost
Kao i sve drugo kada se umeša čist profit i interesi
Fale mi neke slatke iluzije u koje se tada verovalo
I slatko šarenilo sveta koje je sve sivlje i bljutavije
Fali još toliko toga, da ne nabrajam
A najviše fale vibracije koje su se osećale u vazduhu
Slovenci, Hrvati, Albanci, Srbi, Makedonci, Crnogorci, Bosanci
Na jednom mestu, u ljubavi
Pardon, Jugosloveni
Na jednom mestu, u ljubavi
Fali onaj osećaj slobode u grudima
Manji strah od ljudi i budućnosti
Svi oni koji su bili spremni da priteknu u pomoć
Žene koje su tražile manje a davale više
Muškarci a ne fejsbuk zavodnici i internet voaeri
Deca ulice a ne deca kompjutera
Čijim mozgovima je sve tehničko bliže od svega ljudskog
Fali, fali, fali
A najviše falim sam sebi onakav kakav bih bio
Da sam se rodio u tom vremenu
I da sam živeo sa svim tim ljudima
Vaspitavao i stasavao
Živo me zanima kakav bih postao
I šta bih pisao
I za koga
Ko zna, možda isto
Mnoga šta prolazi
Jedino su prave inspiracije neprolazne
Prave stvari pravima su uvek dostupne
