Pisac iz Srbije Stefan Simić oduševljava javnost svojim zanimljivim stavovima pogotovo o Bosni i Hercegovini. Upravo se priprema za mini-turneju u BiH, a od 17. do 20. oktobra nastupit će u Gračanici, Doboju, Žepču i Maglaju. To je uvijek poseban doživljaj i za publiku i za Simića jer njegove književene večeri nisu konvencionalne, to je više otvaranje dzše u traganju za istinom. Pred razgovor za Ljudski.ba donosimo dio njegovog razmišljanja o Jugoslaviji.

Fali mi Jugoslavija i živi njeni stubovi

Da odem do Bekima Fehmiua i poklonim mu se za dostojanstvo kojim je zračio.

Da Arsena zamolim za neki literarni savet

I da zapevamo „O, mladosti...“

Da zateknem Miku Antića pripitog

Da naletim na neki plakat Indexa

I Davorina Popovića kako ispija poslednju pred nastup

Da vidim pravo Bijelo Dugme, tada

Ili Kemu kako pevuši „Dušu moja“ svojoj Branki

Ili Balaševića u najboljim danima

O Čorbi i da ne pričam

Fali mi Jugoslavija i njeni živi bogovi

Radnici koji se ponašaju kao gospoda

I gospoda koja ne pati od veličine

Nego se stavlja u službu opšteg dobra

Fali mi glumačka družina koja je igrala za narod

U narodu, gde god da se pojave

A ne u reklamama

Fali mi pisci koji se druže, pesnici

A ne kao ovi današnji nesrećnici koji ne mogu ni da se gledaju

Fale mi svi ti veliki, usmereni na ljude

A ne silne umišljene veličine kakve traži savremeni svet

Fali mi bratstvo i jedinstvo

Mladost, sloboda, polet, pioniri, solidarnost

Fali mi Split, Skopje, Ljubljana, Sarajevo

Fale mi akcijaši i izgradnja puteva, pruga, mostova

Falim sam sebi onakav kakav bih bio

Da sam rastao tada

U tim divnim generacijama

Kojima pripada moj otac

Pedeset i neke

Šezdeset i neke

Možda i početak sedamdesetih

Kada su rođeni

Fali mi onaj duh, momački i vojnički

Koji se vaspitavao na Makarenku i „Ništa nas ne sme iznenaditi“

Fali mi onaj duh šezdesetih

Studentske borbe ali ne za bodove nego za revoluciju

Predstava Kosa i „Daj nam sunca...“

Deca cveća, hipi, antimilitarizam

Fali mi onaj duh sedamdesetih

Fali sve ono što je tada bilo mlado i u začetku

Što je posle otišlo u drugu krajnost

Kao i sve drugo kada se umeša čist profit i interesi

Fale mi neke slatke iluzije u koje se tada verovalo

I slatko šarenilo sveta koje je sve sivlje i bljutavije

Fali još toliko toga, da ne nabrajam

A najviše fale vibracije koje su se osećale u vazduhu

Slovenci, Hrvati, Albanci, Srbi, Makedonci, Crnogorci, Bosanci

Na jednom mestu, u ljubavi

Pardon, Jugosloveni

Na jednom mestu, u ljubavi

Fali onaj osećaj slobode u grudima

Manji strah od ljudi i budućnosti

Svi oni koji su bili spremni da priteknu u pomoć

Žene koje su tražile manje a davale više

Muškarci a ne fejsbuk zavodnici i internet voaeri

Deca ulice a ne deca kompjutera

Čijim mozgovima je sve tehničko bliže od svega ljudskog

Fali, fali, fali

A najviše falim sam sebi onakav kakav bih bio

Da sam se rodio u tom vremenu

I da sam živeo sa svim tim ljudima

Vaspitavao i stasavao

Živo me zanima kakav bih postao

I šta bih pisao

I za koga

Ko zna, možda isto

Mnoga šta prolazi

Jedino su prave inspiracije neprolazne

Prave stvari pravima su uvek dostupne