Pisac pisac i sociolog Stefan Simić jedan je od onih ljudi koji ne poznaje i ne priznaje granice koje se uporno podižu između ljudi na Balkanu. Ovog puta oduševio je svojim viđenjem ljudi u Bosni. Njegov tekst prenosimo u cijelosti, bez intervencija
Nigde ali nigde nisam sretao duševnije ljude nego u Bosni.
Nekad kada ih čujem samo kako pričaju, duša mi se cepa i plače.
Od topline i miline.
Svega onoga što su živeli i prošli, a nisu odustali.
Na ranu da ih staviš,I da bol odmah prođe.
Život ih nije štedeo, ali ih nije ni porazio.
Ostali su tragovi, ali je to dušu učinilo beskrajnom.
Ostali su tragovi, ali je to dušu učinilo beskrajnom.
Šta je sve pokušavalo da ih rastavi, i dalje su zajedno.
I sve te silne muke, samo su ih učinile još boljim, jačim, da se nekad postidim pred njim, kada shvatim koliko su veliki, a da toga nisu ni svesni.
I sve te silne muke, samo su ih učinile još boljim, jačim, da se nekad postidim pred njim, kada shvatim koliko su veliki, a da toga nisu ni svesni.
Sećam se razgovora sa jednom dragom ženom, majkom mog prijatelja, iako nije pesnik.
Svaka njena reč je čista poezija, ispunjena posebnom emocijom, dok govori o sinu, mački, životu, okean duše poteče iz nje.
Da ne znaš da li da se smeješ od miline, ili da plačeš, koliko toga dobrog isijava iz nje.
Kao anđeo.
A nije ni svesna da je anđeo.
Kako da ne voliš takve ljude, koji imaju saosećanja za sve.
Nežnost,
Ljubav,
Blagost.
Nežnost,
Ljubav,
Blagost.
Da se topiš u njihovom društvu kada vidiš koliko brinu da li ti je toplo, da ne ostaneš gladan.
Kada ti se toliko posvete, da im je stalo i do najmanjih detalja, samo da budeš srećan i ispunjen.
Da sve bude kako treba.
Koliko sam samo sreo takvih ljudi u Bosni.
Nakon kojih se dugo osećam oplemenjeno, blaženo, spašeno.
Kao pomilovan božijom rukom, koja živi u tim ljudima, i čuva ih od svega.
Da kakav god da dođem, odem od njih bolji.
A kada god treba da se vratim, kao da se vraćam sebi.
Ljudi koji za sve brinu, iako o njima malo ko brine.
Ljudi koji za sve imaju vremena, iako za njih ima malo ko.
Takvi su u duševnom smislu najveći, i toliko se osećam pročišćeno u njihovom društvu da nema šta ne bih uradio, samo da osete koju zahvalnost osećam prema njima, što su takvi, i što su isto to prepoznali u meni.
Nema ništa uzvišenije od duševnosti, i veliko hvala Bosni, što je to zadržala.
I mnogim ljudima, koji su mi tako ogrejali srce, dušu, i podsetili me šta znači biti čovek.
Da ću im zauvek biti zahvalan na tome.
Oni su moji heroji, prijatelji, braća, sestre.I to nešto iskonsko što sam prepoznao u njima večito će me pratiti i vraćati veru u ljude
Čak i kada njih ne bude nastaviće da živi u meni.
Njihova blagost, ljubav, saosećanje, to nešto što ima ponajviše u Bosni, što treba da se prenese na celi svet.
Zato toliko volim Bosnu.
Zato što uvek najviše ljubavi pronađem u njoj, a možda i sebe kakvog ne pronalazim na drugim mestima.
Zato je za mene Bosna svet.
Zato je za mene Bosna svet.
