Goraždani Memo Šetkić i Nedeljko Jevđević su odrasli zajedno u gradu na Drini. Očevi su im zajedno radili, a oni su pohađali išli u školu. Družili su se, sjedili čak zajedno u školskoj klupi i sanjali o budućnosti ne misleći da će jednoga dana neko na njih gledati kao na “naš” i “njihov” Ovo su priče koje uvijek treba ponavljati.

Biti heroj u gradu heroju, Goraždu, nije ništa neobično. Napad na grad koji je uslijedio 4. maja 1992. godine, kada je stradalo više od 4.000 osoba, uglavnom civila. No, uprkos ratu i stalnoj paljbi iz svih oruđa i oružja sa okolnih brda Goražde je preživio zajedno sa svojim stanovnicima. Sa pripadnicima svih vjera i nacija koji u njemu žive.

Goraždani Memo Šetkić i Nedeljko Jevđević su odrasli zajedno u gradu na Drini. Očevi su im zajedno radili, a oni pohađali istu školu. Družili su se, sjedili čak zajedno u školskoj klupi i sanjali o budućnosti ne misleći da će jednoga dana neko na njih gledati kao na “naš” i “njihov”. Iako se pucalo, Memo i Nedeljko su i dalje bili prijatelji. Njihovo prijateljstvo se dokazalo jednoga dana kada je Nedeljko ranjen ispred zgrade u kojoj je živio sa roditeljima. Niko nije mogao doći do njih, pucalo se, ali je Memo, na neki način rizikujući svoj život, pomogao svom prijatelju.

Memo je radio kao prijevoznik, a Nedeljko kao RTV mehaničar u jednom goraždanskom servisu. Memo se, nakon više od 20 godina, prisjeća avgusta 1992. godine i kaže da je tek poslije podne saznao da je Nedeljko ranjen.

“Rekli su mi da ima jedan ranjenik, nije vojni obveznik. Ja prvo mislio da je žensko u pitanju. Međutim, to je bio Špaga”, pojasnio je Memo. Nedeljka svi u gradu pa tako i Memo zovu Špaga.

Kako kaže, nije samo Nedeljka odvezao tokom rata do ambulante. Bilo je još takvih slučajeva. “Nedeljko i ja smo zajedno išli u školu, na takmičenja. Zajedno smo bili i u vojsci. Ko god da je ranjen bilo je teško. Nismo mi naučili na rat. Nismo znali šta je rana. Bolje da te ubiju nego da te rane jer ne možeš preći preko mosta u bolnicu”, kazao je Memo.

Nakon skoro 30 godina zajedno šetaju i kažu da su oni i bez tog spašavanja bili jarani. “Ne osjećamo mi da je to bilo herojsko djelo. To je tada bilo sasvim normalno. Mi smo uvijek pomagali jedan drugom. Bitno je bilo spasiti čovjeka”, kazao je Memo.

I Nedeljko se dobro sjeća avgusta 1992. godine. “Kako sam izlazio iz zgrade čuo sam da pada granata. Okrenuo sam se da se vratim u zgradu, ali u međuvremenu je eksplodirala. Ja sam sa dva gelera ranjen u leđa. Uspio sam da uđem u stan gdje su mi roditelji ukazali prvu pomoć”, ispričao je Nedeljko za AA.

Tada su počeli tražiti nekoga ko bi ga odvezao do goraždanske bolnice. “Sve se dogodilo oko 10 ujutro. Do podne sam dobro iskrvario. Kada sjednem padnem u nesvijest. Međutim, popodne je došao Memo. Došao je kod mene u stan. Rekao je da je stigao autom da me odveze do bolnice”, prisjetio se Nedeljko.

Zamotali su ga u neko ćebe i ubacili u auto. Odvezli su ga do ambulante da mu ukažu pomoć, a zatim i do jednog lokalnog ljekara koji mu je zašio ranu. Nedeljko kaže da mu je Memo spasio život i da mu je jako zahvalan.

“Da je čekanje potrajalo još koji sat mene danas ne bi bilo”, ističe Nedeljko u razgovoru za AA. Nedeljko kaže da je spašavanje njegovog života stvar ljudskosti i koliko je neko čovjek. “Njegova ljudskost je tada bila na velikoj visini. Rijetko pričam o ratu. To je zadnje čega želim da se sjećam”, pojašnjava Nedeljko. Danas, nakon skoro 30 godina, Memo i Nedeljko, kako kažu, ne pričaju o ratnim događajima.