Dok mladi ljudi teže urbanim sredinama i šefovskim pozicijama, jedan mladić je odlučio da ode u suprotnom pravcu. Odrekao se izlazaka, kafa i gradi svoje malo carstvo sazdano od ljubavi.

Dvadesetogodišnji Adij iz Tuzle je odlučio da svoj život posveti konjima i njegovoj farmi o kojoj je maštao od malena. Da se trud i rad za ono što želimo isplati, pokazuje priča o Konjičkom klubu Mango iz Gornje Tuzle.

“Dosta sam se odricao, izlazaka, svega. Što mi nije krivo, nije mi mrsko da radim po petnestak sati, ovdje radim sa konjima, pa odem negdje na dnevnicu. Kao i danas dan, kad nemam ovdje posla, idem raditi nešto drugo. Ja bez ovoga ne bih mogao. Ovo mi se već uvuklo u krv. Ovaj moj ranč i ovi konji. Ne znam da li bih se mogao naviknuti na nešto drugo”, opisuje Adij Mujaković, vlasnik Konjičkog kluba Mango.

Nekada su konji plakali uz Adija

Nekada se znao buditi pored njih, nekada se radovati, ali njihova vjernost je nešto što njemu neizmjerno znači.

“Šta sam puta plakao kraj njega, on mi glavu prisloni. Čak nekad zna i suzu pustiti. Kad se čovjek napuni svega i teško ti, konj razumije. Ja kad dođem nervozan ili nešto on stoji i gleda me. Ja kad sam veseo on se igra sa mnom, grize me, liže me. Šta sam puta ustao kod njega u jaslama, naveče odem da nahranim, ja legnem… On jede kraj mene, ja se ujutru u 8:00 sati probudim”, prisjeća se Mujaković.

Njegova ljubav prema konjima je čvršća i stabilnija od mnogih prijateljstava koje danas imamo.

“Malo je ružno reći ja sam još dijete. Ja više volim jednog konja, nego deset jarana. Ja odem jahati kad je ljeto i pustim konja na njivu, 10-15 km. Ja zaspim na sedlu, taj nikad neće otići od mene. Kad ja zovem jarane hajmo kupit sijeno, ako dođe nas 10 to je sat vremena da se pokupi, ali nema ih. Kad zovem u izlazak onda idu svi i što ih ne znam”, kaže je Adij.

Kada počinje Adijev radni dan

Dok neki njegovi drugari provode vrijeme na kafama, njegov radni dan počinje u zoru.

“Ujutru volim kad čistim i hranim konje, uživam. Pustim radio, dok očistim ja sam na sedmom nebu, a onda navečer volim da što prije zaspim, da ponovim to ujutru. Najbitnije je da ljudi rade ono što vole, tad posao i uspijeva. Tad si ti sretan, uvijek si veseo, nikad nisi smrknut. Dođe ti ujutru ponekad mrsko, ali to prođe za 5-10 minuta”, kaže on.

Od Adija bismo svi mogli naučiti da nam sreću donose one stvari kojima se posvetimo i čvrst se držimo dok ih ne ostvarimo.