Mnoge gradove sam dobio poslednjih deceniju i više, a samo jedan izgubio, Banja Luku Kada sam počeo da nastupam, to mi je bio prvi grad gde sam bio prihvaćen. Nekoliko puta Banski dvor, Dom omladine, pozorišta, uvek mediji, plakateI

Onda se desila "Pravda za Davida",  moja podrškaI Onda, kada god da dođem, jednom godišnje, sve manje ljudi. Novih nema, stari otišli, neki odselili, nekih nema više. Nema nikakve ni medijske podrške, ničega.

Došle su nove knjige, nove priče, pesme, ali nema ljudi. Jedva i prostor da nađem, dok u drugim gradovima u Bosni, samo javim datum, i to je to. Ljudi mi se radujuI nije im važno da li sam veliki ili mali Srbin, nego da li sam veliki, ili mali čovek.

Šta se desilo sa Banja Lukom?

U vreme mojih dolazaka tamo sam napisao "Bosanske žene", "Nigde takve duše kao u Bosni"I onda je ta magija prestala. U mnogim manjim gradovima gde nastupam, daleko više ljudi dođe, Banja Luka spava.

Banja Luke nema!

Grad u kome sam sa toliko ljudi drugovao odjednom se ugasio, kao da svi gledaju sebe. Teško im je da podele i najavu da dolazim. U prostoru gde nastupam neće biti struje, pa ću morati da platim tehničara to da reši. Bar tih dva sata.

Šta je sa Banja Lukom? Gde je jedan od najotvorenijih gradova u bivšoj Jugoslaviji? Grad umetnosti, kulture. Grad najlepših žena. Grad, poslednja stanica, Marijana Beneša i Jadranke Stojaković. Kao da se polako gasi za ljude nalik meni, a neke nove klince ono što imam da kažem i ne zanima.

Kako da vratim Banja Luku, ili je to nemoguće?! Očigledno dobra namera, srce i duša nisu dovoljni. Potrebno je još nešto, a ja na to nisam spreman. Sve mogu, ali i kao u Balašević, u pesmi "Nevernik", ostajem svoj.

Što preporučujem svima. Ostanite svoji! Vidimo se 8. maja, u Studentskom pozorištu, da ispričamo neke nove priče ipokrenemo ono pravo.