Srbijanski umjetnik koji gostuje po regionu sa svojim kabare teatrom Stefan Simić ostavio je dirljivu poruku o BiH: Čovjek koji je obišao mnogo toga, sreo brojne ljude najljepše se osjeća nakon gostovanja u BiH, a evo i zašto. Tekst prenosimo bez intervencija.

Nigde ali nigde nisam sretao duševnije ljude nego u Bosni. Nekad kada ih čujem samo kako pričaju, duša mi se cepa i plače. Od topline i miline. Svega onoga što su živeli i prošli, a nisu odustali. Toliko nevinosti, čistote, nežnostiNisu svi takvi, naravno ali pojedini. Na ranu da ih stavišI da bol odmah prođe.

Život ih nije štedeo, ali ih nije ni porazio. Ostali su tragovi, ali je to dušu učinilo beskrajnom. Šta je sve pokušavalo da ih rastavi, i dalje su zajednoI sve te silne muke, samo su ih učinile još boljim, jačim! Da se nekad postidim pred njima.

Kada shvatim koliko su veliki, a da toga nisu ni svesni. Sećam se razgovora sa jednom dragom ženom, majkom mog prijatelja. Iako nije pesnik svaka njena reč je čista poezija, ispunjena posebnom emocijom. Dok govori o sinu, mački, životu, okean duše poteče iz nje. Ne znaš da li da se smeješ od miline, ili da plačeš, koliko toga dobrog isijava iz nje, kao andjeo. A nije ni svesna da je andjeo.

Kako da ne voliš takve ljude, koji imaju saosećanja za sve?! Nežnos, lLjubav, blagost. Da se topiš u njihovom društvu, kada vidiš koliko brinu. Da li ti je toplo, da ne ostaneš gladan, kada ti se toliko posvete, jer im je stalo i do najmanjih detalja. Samo da budeš srećan i ispunjen. Da sve bude kako treba. Koliko sam samo sreo takvih ljudi u Bosni, nakon kojih se dugo osećam oplemenjeno, blaženo, spašeno. Kao pomilovan božijom rukom, koja živi u tim ljudima, i čuva ih od svega.

Da kakav god da dođem, odem od njih bolji. A kada god treba da se vratim, kao da se vraćam sebi. Ljudi koji za sve brinu, iako o njima malo ko brine. Ljudi koji za sve imaju vremena, iako za njih ima malo ko.

Takvi su u duševnom smislu, najveć! iI toliko se osećam pročišćeno u njihovom društvu, da nema šta ne bih uradio, samo da osete koju zahvalnost osećam prema njima. Što su takviI što su isto to prepoznali u meni. Nema ništa uzvišenije od duševnostiI veliko hvala Bosni, što je to zadržalaI mnogim ljudima koji su mi tako ogrejali srce, dušu, i podsetili me šta znači biti čovek.

Da ću im zauvek biti zahvalan na tome. Oni su moji heroji, prijatelji, braća, sestre. I to nešto iskonsko što sam prepoznao u njima, večito će me pratiti i vraćati veru u ljude. Čak i kada njih ne bude nastaviće da živi u meni. Njihova blagost, ljubav, saosećanje, to nešto što ima ponajviše u Bosni, što treba da se prenese na celi svet.

Zato toliko volim Bosnu. Zato što uvek najviše ljubavi pronađem u njoj. A možda i sebe, kakvog ne pronalazim na drugim mestima. Zato je za mene Bosna svet, čitav svet tamo živi. U njenoj duši.