Mostarski Bruce Lee opet je „nestao“! Ispario. Niko ko bi to trebao znati nema pojma šta se, zapravo, dogodilo sa „Malim zmajem“...jedne kišne mostarske noći!?

Piše: FARUK KAJTAZ (Izascene)

Grad Mostar jednostavno - ne zna...policija još manje!?  

Ukoliko nisu u pitanju neke nadnaravne sile biće da je taj „nepoznat neko“ (ili više njih što je puno logičnije) jednostavno ispilao jadnog karatistu i glumca i natovario ga na kamion.

Mučki i potajice.

Ostavivši samo kockoliko postolje sa imenom nesretnika pored lokvice prljave kišnice i finog blata.

Toliko je ta akcija tajnovito i „dobro“ provedena da baš niko nije ništa - ni vidio - ni čuo!? Da pozovemo čuvene propitkivače nadnaravnog iz Dosijea X da provjere stanje na terenu? Muldera i Scully?

Bilo kako bilo, naš Mali zmaj baš nema sreće u Mostaru...mada su mu predviđali sjajnu i bajnu budućnost kao navodnom „simbolu univerzalne pravde“. Lomili su mu nun-čake, šarali ga, a jedno duže vrijeme je proveo i (gotovo) potpuno zaboravljen u depou nekog komunalnog preduzeća.

Šta je tu problem? Nečija potreba da utopi ili bolje reći rastopi desetine kila vrijednog metala ili je problem ponešto dublji. Recimo identitetski i kulturološki!

Zašto je Bruce Lee uopšte jednog dana, u zlatnini svoga novog sjaja, „zasjao“ u Mostaru? Šta ga to veže za Mostar da je morao dobiti svoj spomenik? Pa, iskreno – malo toga, ali je lijepo zvučalo! Posebno onima van Mostara, kojima je onako s distance spomenik Malom zmaju izgledao baš kao - „sjajna ideja“.

Legenda kaže...a ja sam u to spreman povjerovati, da je ideja o postavljanu spomenika filmskom majstoru borilačkih filmova, nalegla u glavama idejnih pokretača nakon više tura piva u tada prominentnom mostarskom kafiću sa umjetničkim ambicijama.

Dogovoreno – učinjeno!

Pod plaštom nekakve urbane inicijative ili pokreta brzo su se našli izdašni (međunarodni) donatori da podrže jednu ovaku genijalnu ideju u Mostaru. Da se gradu, koji sa baš u to vrijeme borio sa tzv. „spomeničkom krizom“  - podari jedan ovakav spomenik. Uljepša ga se sa hiper-realnom statuom, koja je doslovce „bola oči“ obasjana jakim zrakama tvrdog hercegovačkog sunca.

Tako to biva sa spomenicima i simbolima.

Posebno, ako su „zlatni“ i sjajni. Kad-tad naleti kakva 'tica da se olakša u letu ili taj zlaćani sjaj zagolica nerovozno oko nekoga ko bi da se – ko zna zašto, obračuna sa karatistom ili ga jednostavno preproda.

Rastali i zaradi.

Ko zna gdje je sada jadni mali Bruce Lee i hoće li se više ikada vratiti i ukazati u Parku? Čami li opet negdje u mraku kakvog smetljarskog depoa ili još' ima nade za novo spomeničko uskrsnuće?

Prije nego dobijemo odgovore na ova pitana dobro je zapitati se:

Kakve to spomenike i statue Mostar treba? One, koji samo lijepo izgledaju kao ideja ili one koji imaju neku svoju istinsku vezu sa Mostarom? Nešto što će prepoznati svi Mostarci, a ne samo ljubitelji američke filmske „B produkcije“.  

Evo...meni pade napamet...Luciano Pavarotti. Šta fali? Gradu podario Centar sa svojim imenom. Podržao i Sarajevo i Mostar.

Tenor – svjetski, a stvarno NAŠ!