Irina Sieidkhanova, Ukrajinka koja na društvenim mrežama i javnim istupima pokušava razbiti prorusku propagandu na Balkanu i glasno progovara o opasnostima koje nosi nacionalizam, fašizam i svaki oblik diskriminacije govorila je za Ljudski.ba o brutalnim uvredama i napadima na svoju obitelj, životu i odlasku iz susjedne Srbiji, te ruskoj agresiji na Ukrajinu.

Irina, rođena u Moskvi, udana za Srbina, svoju djecu odgajala je u duhu tolerancije i otvorenosti, a za naš portal otvoreno je progovorila o svemu.

Britke i oštre objave na društvenim mreža te vaše kritike na račun srbijanskog režima odjeknule su u regionu. Iako ste dugo živjeli u Srbiji ipak ste odlučili s obitelji napustiti tu zemlju. Jesu li uvrede i prijetnje koje su stizale na vašu adresu presudile da sa suprugom i djecom donesete tako drastičnu odluku?

Ne, naš odlazak nikako nije s tim povezan. Pretnje sam počela da dobijam od 24 februara 2022., a naš odlazak iz Srbije smo pripremali od 2014. godine, to jest od početka rata. Kad je Rusija napala Ukrajinu 2014. i organizovala pseudo republike “LNR” i “DNR” pa anektirala Krim po reakcijama u srpskom društvu smo zaključili da ovde naši putevi trebaju da se raziđu.

Još kad sam došla 2010. godine u Beograd videla sam da su političari i društvo jako proruski orijentisani. Tad mi to nije mnogo smetalo, iako sam nekoliko puta probala da donesem barem do prijatelja sliku toga šta predstavlja sobom Rusija i njen režim. Ipak sam rođena tamo, živela tamo, a i Ukrajinci mnogo dugo posla imaju s Ruskom federacijom u svim njenim oblicima (Moskovija, Carska Rusija, SSSR pa sad i Ruska federacija). Politika i mentalitet (agresivni, imperijalistički, šovinistički, rasistički, nacistički) se ne menjaju stolećima. Lošu sreću imamo što nam je Rusija komšija. Ali to nam daje i prednost, jer uvek znamo šta da očekujemo i na šta je sve sposobna Rusija. Ovde na Balkanu o tome nemaju pojma. Bilo bi lepo da pitaju nas, a i Poljake, Litvance, Estonce, Letonce… Uvek je bolje učiti na tuđem primeru. Na žalost, meni izgleda, da Srbija i putino-rusofili moraju da zarade svoje modrice sami.

Godine 2014. svako ko je čuo da sam Ukrajinka obavezno je morao da mi kaže “Krim je naš” i “Putin - bog mira”. To je bilo „too much“ za mog muža Srbina koji se svojim stavovima i načinom razmišljanja ne uklapa u srpski standard. Zato je on inicirao naš odlazak. Tako da smo se krajem 2019. preselili u Sloveniju i mnogo mi je drago. Iako, moja deca su Srbi, sa srpskim državljanstvom i sa srpskim kao maternim jezikom, ja ne bi želela da oni rastu u društvu gde u školama pevaju pesme mržnje prema drugom narodu, gde ima veronauka među predmetima i gde ne prihvataju različitost, a nivo tolerancije je ispod nule.

Obitelj i prijatelji vam i danas žive u ratom zahvaćenoj Ukrajini. Pretpostavljam da ste u stalnom kontaktu s njima. Čega se danas najviše plaše?

Znate, skoro svako mi je rekao da se mi, svi koji živimo van Ukrajine trenutno, plašimo više nego oni. Verujem, da je strašno bilo krajem februara, možda do polovine marta. Posle se većina ljudi adaptirala, sabrala se i akumulirala sve svoje emocije u pomoć vojsci, svom narodu, državi. Prosto je neverovatno gledati kako se ujedinio narod za ovih skoro 10 meseci. Iz pepela se rodila svesna i jaka nacija, koja je konačno stavila tačku u dugogodišnjoj nasilničkoj rusifikaciji. Godinama su nas Rusi hranili pričama o tome kako smo mali narod, kako naša istorija nije prava, kako naš jezik ne postoji (iako Rusi ne razumeju ukrajinski, toliko o tome da smo isti) kako smo manje vrednosti, kako smo braća. Pa eto, sad smo u fazi de-bratifikacije. Nikad nismo bili braća s Rusima, ne možeš biti brat s onim ko vekovima pokušava da te izbriše kao naciju.

Tako da ljudi u Ukrajini znaju zbog čega su bez struje, bez vode, bez grejanja. Svako koga ja znam deli isti stav - bolje biti bez struje nego s Rusijom; bolje biti bez hrane nego s Rusijom; bolje biti bez vode nego s Rusijom. Raketama teroristička federacija uništava kritičnu infrastrukturu Ukrajine, da nas ostavi u mraku i mrazu. Ali naš mrak je privremen, a u Rusiji neće više svanuti nikad.

Mislim da mogu reći u ime svih Ukrajinaca - jedino čega se plašimo je da Rusija ne dobije zasluženu kaznu za sve što je uradila nama i drugim zarobljenim narodima. Ali to kako se svet ujedinio oko nas daje sigurnost u tome da će Rusija, Putin i svi ratni zločinci biti kažnjeni.

Jedno vrijeme živjeli ste i u Bosni i Hercegovini. Mogu li se usporediti ruska agresija na Ukrajinu i agresija koju je vojska Srbije potpomognuta paravojnim jedinicama izvršila na BiH?

Više puta sam pominjala da sad gledajući slike iz tog vremena i sadašnje iz Ukrajine ponekad više ne mogu da prepoznam da je to Mariupolj, ili je to Sarajevo, da li je to hrvatski Vukovar!?

Iz celog regiona samo Srbija je stala na stranu agresora - Rusiji, svi ostale ex-yu države  na strani su žrtve - Ukrajine. Mislim da je to odgovor na vaše pitanje.

Teroristički režimi su svuda i za sva vremena isti. I to što je Rusija glasala protiv priznavanja genocida izvršenim nad vašim narodom 90-ih je još jedan dokaz da su rukopisi isti.

Kako građani u Srbiji gledaju na rat u Ukrajini. Jesu li svjesni kakav scenarij Putinov režim sprema u toj zemlji?

Kao što je rekla moja prijateljica ruskinja Saša Seregina - Rusija je uspela okupirati Srbiju bez jednog ispaljenog metka i bez da direktno graniči s njom. A u Srbiji retko ko smatra veliko prisutstvo Rusije kao pretnju.

Iako ja vidim i često pišem o tome - tako se sve počinjalo s nama. Sve te priče “ista vera”, “bratski narod” posle će se pretvoriti u “srpski jezik je pokvareni ruski”, “ruskogovoreće stanovništvo je ugroženo”. Premo zvaničnim podacima od 24. februara u Srbiju je došlo preko 140 hiljada Rusa i tako dalje. Stvarno mi je žao onoga koga je Rusija izabrala za bratski narod.

Srećom, sve više upoznajem ljude koji su i te kako svesni ogromne pretnje od tolikog prisutstva Rusije u političkom i svakodnevnom životu Srbiji. I oni se bore. Čast mi je biti deo te borbe. Nije mi svejedno. Hoću da imam negativni odgovor na pitanje moje dece “Mama, a da li je nama i Srbija neprijatelj?”.

Protivnica ste svih oblika fašizma i nacionalizma. Kako gledate na secesionističke najave Milorada Dodika koji je jedini evropski političar pored Aleksandra Lukašenka koji na noge ide Putinu?

Gledam začuđeno. Pametan čovek i dobar političar bi se zamislio - šta će mu prijateljstvo s Rusijom doneti? Da li vredi biti okruženim Europom a drugarstvo održavati s Putinim? Da li ima šanse da Rusija, koju više nije briga ni za Donbas ni za Krim, da se bavi podrškom tog političara?

Jer Putinu takvi političari trebaju samo radi destabilizacije Balkana i zajedno s njim i Europe. Teško da će sad Rusija imati želju, a najbitnije resurse za podršku svih oblika nacionalizma i separatizma bilo gde.

Lukašenko nije glup, iako je zvanično na strani Ruske federacije on iz sve snage pokušava da ne zagazi preduboko.

Sad kad je Rusija od strane EU priznata državim sponzorom terorizma svaki političar, koji bude bio primećen u Moskvi, neće imati političke budućnosti. A takođe ni zemlja i narod koje takav političar vodi.

Nedavno ste na društvenim mrežama objavili arhivsku fotografiju s režiserom Emirom Kusturicom. Što mu danas najviše zamjerate?

Naravno, ne zameram mu fotografiju. Ona je bila napravljena na Balkan Festu u Kijevu 2009. Kusturica je dolazio da nastupa sa “Zabranjenim pušenjem” i uz put snimao neke scena tad novog filma. U Ukrajini ima mnogo fanova njegovog talenata, i ja sam bila među njima.

Ali svi bi mi bili srećniji da je on svoje stavove zadržao za sebe. Od 2014. on je sebe javno svrstao na stranu Rusije, davao izjave koje su prenosili svi narativi ruske propagande i okrenuo leđa Ukrajini koja se uvek ponašala prijateljski prema njemu.

Teško mi je zamisliti da osoba koja je osetila rat može stati na stranu agresora. Tužno je ako on stvarno tako misli, ali još tužnije je ako je samo debelo plaćen za takav stav.

Vaša poruka svim negatorima genocida u Srebrenici?

Na žalost, ja sam ubeđena da svima onima koji negiraju genocid u Srebrenici ili bilo koji drugi genocid, moja poruka ništa neće značiti i neće bilo šta promeniti. Takav strašan čin genocida može da negira samo psihički bolestan čovek. I tu mi ne možemo ništa, to je posao za psihijatre, jer negiranje zločina, uživanje u tuđoj patnji ili ismejavanje žrtava je ozbiljan mentalni poremećaj, kazala je Irina za Ljudski.ba.