Srbijanski pisac, koji po regiji gostuje sa svojim kabareom Stefan Simić napisao je odličan osvrt na lik i dijelo jednog od največih pisaca koji su živjeli na Balkanu, a to je Meša Selimović. Odbacivan od jednih, prisvajan od drugih, progonjen od komunista Meša je bio samo čovjek. Simićev tekst prenosimo bez korekcija.

Ljudi ne znaju da je on pre drugog svetskog rata bio odličan fudbaler, čak i trener u Slobodi iz TuzleSve vreme dok je studirao u Beogradu, na filozofskom i filološkom fakultetu, igrao je za jedan tim, i to pre nego što su uopšte nastali Parizan, Zvezda...

Kažu da je znao da živi i uživa u životu, pušio je do kraja života, u mladosti voleo da popije.

Njegova prava promena, iskonska, desila se kada su mu ubili brata, bez dubljeg razloga, koji je bio miran pred streljanje i čije su poslednje reči bile – pozdravite Mešu i recite mu da sam nevin.

Kao da je nesvesno znao da će ga Meša osvetiti, ako ne direktno, onda preko knjiga, o kojima je indirektno pisao o tome, posebno u Dervišu, i da ga je tema ubijenog brata, Šefkije, svuda pratila, za koga kažu da je Tuzli, za života, bio daleko poznatiji od Meše...

U Selimoviću je vremenom sve počelo da se buni. Prvo od braka, gde ga je žena tužila komunističkoj partiji, što se viđa sa drugom, njegovom budućom suprugom Darkom, koja je za partiju proglašena predratnom buržujkom, zbog čega je bio izbačen iz partije na par godina i proglašen nemoralnim.

Studirao je u Beogradu, kolege su ga zvale Meša, pravo ime mu je bilo Mehmed, a to Meša, nadimak, ostalo je kao njegov zaštitni znak, kojim su bile potpisivane i njegove knjige. Njegova pobuna nije bila samo politička nego i religijska. Kao ateista napisao je jednu od najpoznatijih knjiga o Islamu, a kao komunista jednu od najpoznatijih knjiga o pobuni protiv sistema.

Isto kao što nije mogao do kraja da prihvati islam, nije mogao ni komunizam. Bio je iznad toga. Video je u tome mnoge laži, licemerje, stavljajući čoveka iznad svega, po principu i da strada.

Kada je robovao, u ratnim godinama, imao je u zatvoru jedno vreme i lance na sebi. Pisao je u svojoj autobiografiji „Sećanja“, kada su ga vodili sa tim lancima, po gradu, da mu se neki stariji gospodin koga je Meša izuzetno poštovao naklonio dok su se mimoilazili što je Meši bilo jedno od najvećih priznanja u životu..

.Kažu za Mešu da je bio vrlo poštovan i kao profesor, da je imao drugarske odnose sa studentima. Predavao je u Tuzli, Sarajevu. U Beogradu je živeo za vreme studija, i posle, poslednjih godina svog života. Meša je pre svojih najvećih dela pisao i scenarije za filmove, što mu je dosta pomoglo da njegovi romani imaju i jaku radnju, a ne samo jake misli i rečenice.

Darka, njegova žena, prodavala je bukvalno sve što je imala u posleratnim godinama da bi prehranila porodicu, dve ćerke koje su imali. Kada ne bi imali za hranu izašla bi i prodavala odeću, nakit, sve ono što joj je ostajalo u nasledstvo. Ostala je zapamćena Darkina izjava, koju je Matija Bećković zapisao "Kada je Meša promenio svet  oprostili smo se s njim, i otišli, pre dolaska mrtvozornika. Došli smo sutradan, i Meša je još bio u svojoj sobi. Da sam znala – rekla je Darka – da neće celu noć doćiLegla bih pored njega, grlila ga i ljubila, da uz njega odsanjam poslednju noć".

Gde ćeš veći dokaz ljubavi od tog kada te neko voli i nakon smrti. Meša je i preminuo gledajući fudbalsku utakmicu, finale svetskog prvenstva 1982. godine, između Nemačke i Italije. Njegov život je započeo sa fudbalomI završio se, čime je završio svoj „Krug“, kako se zove jedan od njegovih romana.

Kaže Matija da ga je posećivao poslednjih dana života i da mu je govorio "Pobedio si Mešo, osvetio si se, podelio si sa ljudima svoje rane. Tako da nema nikog među zdravima ko se ne bi menjao sa tobom" Na te reči zamrdrao bi bradom, i nalivao oči suzama, koje su kazivaleAko je to istina, opet bih svaku svoju ranu na sebe primio .